Moćna korporacija Srpska pravoslavna crkva

Srpska pravoslavna crkva jedna je od najmoćnijih korporacija u Srbiji, koja je pritom oslobođena poreza i ima strahovite političke veze. Bez osećanja za vreme i “sirotinju raju”, napravila je od religije veliki biznis, a njeno uplitanje u društvene procese uvek je povezan sa interesom origanizacije, skoro nikada sa interesom vernika-građana. SPC bi da preuzme i neke nadležnosti države, ali za to je odgovornost ipak na državi

Najnoviji slučaj, otkazivanje rumenačke „Pihtijade“ zbog otvorenih pretnji iz Srpske pravoslavne crkve, uz istovremeno ćutanje svih nadležnih državnih organa, aktuelizovao je staro pitanje mešanja crkve u društvena pitanja, odnosno odvojenosti države i crkve, koju garantuje Ustav Republike Srbije svojim članom 11 (vidi okvir).

Činjenica da se ovakvi slučajevi ponavljaju godinama najbolje svedoči o tesnim vezama između države, odnosno vlasti i Srpske pravoslavne crkve. I dok bi crkva želela da sa državom živi u simfoniji, nije najjasnije kakav odnos želi država.

Crkva bi da ima nadležnosti države, ali problem je u državi

Poznati novosadski pravnik Slobodan Beljanski ocenjuje da kler, bez obzira na konfesiju iz koje potiče i na ustavnu proklamaciju o sekularnoj državi, u zavisnosti od konkretnih okolnosti, ima aspiraciju da utiče na pitanja koja su u nadležnosti države.

– Sama aspiracija ne podleže sankciji, osim ako se radi o delovanju zbog kojeg, saglasno odredbi člana 44. stav 3. Ustava, Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu. Problema ne bi bilo da je država na takve aspiracije imuna, tj. da je u stanju da ih ignoriše ili zanemari. Kada je reč o SPC i prilikama kod nas, ne može se osporiti pojava svojevrsne „sprege“ države i Crkve. U poslednjih četvrt veka ne sećam se vlasti koja za ključne državne odluke nije, na ovaj ili onaj način, tražila od Crkve podršku ili „blagoslov“. Odgovornost je, dakle, na državi, a upravo je kolaboracija o kojoj sam govorio razlog izostanka osude postupaka koji kompromituju svetovni karakter države – navodi Beljanski.

Red pretnji, red anatema

Mešanje crkve u društvene odnose postaje manir, a organizator „Pihtijade“ Branislav Popović za VOICE ukazuje da im je ovo već drugi nesporazum sa SPC. I dok su ga 2012. izgladili i manifestaciju održali, ovoga puta pretnje su bile ozbiljnije, pa su organizatori odlučili da se povuku.

– Napravljena je atmosfera u kojoj se ne možemo osećati dobro. Ne priliči nam da dođe toliko ljudi, a da svakih pola sata zvoni crkva. A što će mene izbaciti iz crkve, to manje-više. Ja se ne sekiram za to – ističe Popović. Da nije reč o praznim pretnjama, na svojoj koži su se uverili organizatori „Kobasicijade“ u Turiji. Sukob sa vladikom Irinejem imali su takođe u dva navrata, 2004. i 2015. godine, a kako za VOICE objašnjava Miroslav Medurić, osim zvona za mrtve, organizatori su trpeli i druge sankcije.

– Moj brat je ženio sina, pa popa nije hteo da ga venča u crkvi u Turiji. Na kraju se venčao kod Vladičanskog dvora u Sabornoj crkvi u Novom Sadu – ističe on. Medurić napominje da je „Kobasicijada“ godinama pomagala sve u Turiji, uključujući lokalnu crkvu.

– Znate šta njima treba? Njima treba Tito, i da oni krste i da venčavaju. E, to njima treba, a ne da se mešaju u politiku i u manifestacije. Ko bi znao za Rumenku da nije „Pihtijade“, ko bi znao za Turiju 33 godine da nije „Kobasicijade“ – navodi on. Ukazuje i da se problemi s postom i crkvom javljaju samo u Bačkoj, zbog čega kao glavnog krivca vidi vladiku bačkog Irineja Bulovića, jer, kako ističe, u Sakulama se, u dane posta, bez ikakvih problema i pretnji anatemom organizuju „Ovčarski dani“. Medurić i pita da li bi, tom logikom, za vreme posta trebalo zatvoriti i sve mesare i klanice?

Religiolog Miroslav Keveždi za VOICE kaže da njega kao građanina u slučaju „Pihtijade“ najviše brine upozorenje vladike Irineja da će pozvati vernike da „brane sveti post“, ističući da je post individualna stvar.

– Ne znam kako možete braniti post. Hoćete sklanjati tanjire od onih koji mrse? Dakle, ako on greši, za sebe greši. I drugo važno pitanje je ko će da budu ti verni i na osnovu kojih ovlašćenja će da rade šta? Da prevrću tezge, da broje zalogaje? Hoće im biti primenjivana neka sankcija, neka sila? Ko će imati ovlašćenje da primenjuje silu i šta znači ta odbrana – upozorava Keveždi.

Ustav Republike Srbije

Svetovnost države
Član 11.

Republika Srbija je svetovna država.
Crkve i verske zajednice su odvojene od države.
Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.

Finansijski i pravni problemi

Pored folklornih, ovakvi slučajevi pokreću i niz drugi pitanja i, između ostalog, zadiru u finansijske i pravne oblasti. Naime, pomeranje manifestacije koja je mesecima unapred zakazana i reklamirana za određeni termin nameće organizacione i finansijske probleme. Pored novog termina, potrebno je ponovo obezbediti prostor, najaviti događaj, uskladiti eventualne obaveze organizatora i onih koji nastupaju u kulturno-umetničkom delu, kao i gostiju. Postoji opasnost da u novom terminu bude manje gostiju i učesnika, ukoliko se datum manifestacije poklopi s nekom drugom sličnog karaktera, kojih u Vojvodini ima na desetine, a to onda znači i finansijski gubitak.

Slobodan Beljanski ocenjuje da pretnje organizatorima “Pihtijade” mogu da se okarakterišu i kao kršenje zakona, iako se prevenstveno njihovim upućivanjem računalo na slabost prema predrasudama značajnog dela građana zasnovanim na sujeverju, na zaziranju od kletve i uroka. Pogotovo kad sve potiče od autoriteta kakav ima Crkva. Još više kad je, kao u ovom slučaju, povezano sa najavom „mrtvačkog zvona“, tj. sa zloupotrebom simbola koji bi se, koliko je njemu poznato, koristio protivno crkvenom redu, radi zastrašivanja.

– U krivičnopravnom smislu moglo bi se, pod određenim uslovima, raditi o krivičnom delu Sprečavanje javnog skupa iz člana 151. st.1. Krivičnog zakonika. Budući da se, u smislu Zakona o javnom okupljanju, okupljanjem smatra i ono koje je organizovano radi ostvarivanja zabavnih i drugih interesa, moglo bi se smatrati da se javni skup sprečava pretnjom ili na drugi način – navodi Beljanski ukazujući da gonjenje za to krivično delo javvi tužilac može preduzeti samo po predlogu.

– Ako takvog predloga oštećenih nema, javni tužilac ne može ništa preduzeti po službenoj dužnosti. Mimo krivičnog postupka organizatori bi mogli tražiti naknadu štete – smatra naš sagovornik.

Danilo Ćurčić iz Komiteta pravnika za ljudska prava (Yucom) kaže da bi se, eventualno, moglo postaviti pitanje izmakle dobiti za organizatore manifestacije.

– Problem je, svakako, i u tome što bi u eventualnom sudskom postupku za naknadu štete morala da se dokazuje uzročna veza između neodržavanja manifestacije i najava vladike bačkog Irineja da će izopštiti organizatore iz crkve, a tu su male šanse. Na kraju, na organizatorima je bila odluka da se ipak povinuju zahtevima crkve i da prihvate da se i u ovom slučaju crkva meša u njihove poslove, koji svakako nisu crkvenog karaktera – kazao je Ćurčić.

Popović, pak, kaže da i ne žele da se tužakaju sa crkvom iako će zaista imati dodatnih finansijskih izdataka, između ostalog i za štampanje novih plakata, flajera i diploma. Nepoznanica je i na koliko posetilaca mogu da računaju u novom terminu.

– Videćemo, možda će ih biti i više. Možda smo postali popularniji od kad se o nama piše u medijima – kaže Popović.

Crkva se bavi samo isplativim poslovima

Draško Đenović upozorava crkva nije samo verska , nego je i socijalna ustanova, ali da se jako loše pokazala po tom pitanju. Kako navodi, osim „Zemlje živih“ koja radi sa narkomanima, sve druge slične ustanove pripadaju takozvanim malim verskim zajednicama.
– U Srbiji nemamo nijeadan crkveni dom, koliko ja bar znam, iako po Zakonu o socijalnoj zaštiti i Zakonu o crkvama, crkve i verske zajednice imaju pravo time da se bave. Nemamo nijedan crkveni dom, iako u Hrvatskoj postoje domovi Svetog Josipa, to su domovi-sirotišta. Gde su nama crkveni starački domovi? Znam za nazarenski starački dom i da su adventisti imali starački dom u Srbiji, ali gde je tu pravoslavni ili katolički. Zašto? Zato što to nije isplativo – kaže Đenović.

Reaguju za svoj groš, prava vernika nisu bitna

SPC često ističe da je 85 odsto stanovnika Srbije pravoslavne vere, ali istovremeno ne mari za njihove socijalne probleme. Tako se SPC, za razliku od abortusa, veronauke ili homoseksualizma, javno nikada ne bavi socijalnim problemima građana, niti su oni deo patrijarhovih poslanica.

Krajem 2015. godine ministar obrazovanja Srđan Verbić najavio je mogućnost da se u pojedinim razredima osnovnih i srednjih škola ukine veronauka, na šta je Sinod Srpske pravoslavne crkve oštro reagovao, između ostalog upozorivši da se građani Srbije „neće odreći stečenih ljudskih prava i sloboda“. Ipak, na prethodno umanjenje penzija od 10 odsto, koje su takođe stečeno pravo, Sinod je očekivano ostao nem. U međuvremenu je Srđan Verbić prestao da bude ministar, a pitanje je da li je ovaj sukob sa SPC u tome imao udela.

Takođe, patrijarh Irinej nedavno je rekao da SPC neće plaćati porez dok joj u procesu restitucije ne bude vraćena sva imovina, ali ne i da bi isto trebalo da postupi na hiljade građana koji čekaju povratak svoje dedovine. Ne oglašava se ni prilikom štrajkova glađu ili protesta radnika kojima se zakidaju plate niti zbog slučajeva kad su, na primer, sudovi ubice dece osuđivali na minimalne kazne.

Crkva, između ostalog, ne reaguje javno na:

– štrajkove glađu i proteste uzrokovane teškim socijalnim problemima,
– smanjivanje socijalnih davanja,
– zatvaranje javnih kuhinja,
– minimalne ili oslobađajuće kazne za ubice dece i silovatelje,
– izjave zvaničnika kojima se raspiruje mržnja,
– nemoral rijaliti programa,
– širenje panike i ratnohuškačke kampanje u medijima,
– ukidanje kulturnih institucija…

Verski analitičar Draško Đenović ocenjuje da se Srpska pravoslavna crkva dobrim delom odnarodila, te da više „gleda sebe nego sirotinju raju“.

– Zašto bi vladika ulazio u sukob sa nekim tajkunom ili nekim ko ima fabriku i koji ne isplaćuje radnicima šest meseci plate, ako će ga taj isti tajkun sutra pozvati da mu preseče slavski kolač ili da da crkvi nekoliko hiljada evra! Jer, sutra će nešto sutra trebati da se gradi, a oni će se obratiti ovim istim što ne isplaćuju plate, a oni da bi se pokazali kako su veliki, duhovni i crkveni, oni će dati donaciju, slikaće se sa episkopom ili patrijarhom i oprati svoju savest za sva nedela, za sve one samohrane majke koje mesecima nisu dobile platu i ne znaju kako će decu da prehrane – ističe Đenović.

Bojan Dragićević, član Nadzornog odbora organizacije Ateisti Srbije kaže da je egoizam postao dominantna politika SPC i da je dovoljno pogledati vozni park vladika, uzeti u obzir činjenicu da ne plaćaju porez, dok istovremeno štite ljude koji su se ogrešili o najdublje etičke i pravne propise, pa da se shvati da od takve organizacije ne možete da očekujete da vodi računa o najsiromašnijim građanima.

– SPC je, možemo da kažemo, jedna od najmoćnijih korporacija u Srbiji koja je oslobođena poreza i ima strahovite političke veze. Meni je prosto nejasno kako su, uopšte, uspeli da zadrže toliki broj vernika, jer njihovo ponašanje u javnom životu ne samo da je nedolično i neozbiljno, pa i kriminalno na neki način, već je toliko ocrnjujuće prema ljudima koji slede njihovo učenje, da je to strašno. Srpska pravoslavna crkva je antiteza onoga što propoveda Isus u Bibliji – ističe on.

Abortus i sveštenici

Krajem decembra 2016. godine ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović najavila je, za Informer, da država planira da oformi savet koji će se boriti za smanjenje broja abortusa, u čiji rad bi bili uključeni nevladin sektor, sveštenici i različiti stručnjaci. Nakon oštre reakcije javnosti, izjavila je da od toga nema ništa i da je pogrešno interpretirana. Ipak, početkom marta, Blic otkriva da je u Univerzitetskom kliničkom centru (UKC) RS angažovan jedan sveštenik, koji je ravnopravni član etičkog odbora za abortus. Druga država, ali ista crkva.

Borba za privilegije

Keveždi podseća da su marksisti sveštenstvo opisivali kao međuklasu, to jest klasu koja opravdava sistem, te da crkva u svom delovanju, uglavnom, odgovara društveno-ekonomskom i političkom sistemu u kojem se nalazi, u našem slučaju neoliberalizmu.

– Neoliberalizam ima zanimljivu osobinu, koja je paradoksalna, da, s jedne strane, želi što manje države, a s druge strane je značajno pojačava. On ne želi socijalne službe, kulturne institucije, procedure, zakone koji bi uređivali život. Taj deo prepušta haosu, a onaj deo za koji je zainteresovan su finansije i ministarstva sile – policija, vojska, poreska uprava. I crkva, otprilike, odgovara takvom sistemu. Ona se prilagođava nosiocu moći i nosiocu finansija. Ona je bogato donirana iz budžeta i ne kritikuje nosioca moći. A upravo bi mogla da ga kritikuje zato što on slabi socijalne, kulturne i druge institucije solidarnosti. Ali joj je mnogo važnije da zadrži posvlastice koje joj slede iz državne politike – ističe naš sagovornik.

Kaže da bi građani, kada bi više čitali Sveto pismo, pogotovo Novi zavet, prepoznali u sveštenstvu upravo ono što je Isus kritikovao kad je kritikovao farizeje, koji su brinuli o svom položaju, a ne o ugroženima.

– Za razliku od Isusa koji je, recimo, do kraja stradao upravo zato što se stavio na stranu ovih drugih – ističe Keveždi.

Dalibor Stupar (VOICE)

NASTAVIĆE SE